Od “Nedodirljivih” stigli “Neobični”, priča koja dira pravo u srce

"Neobični" su premijerno prikazani na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu i pobrali su simpatije javnosti

Vensan Kasel 2
MegaComFilm

Čuveni francuski rediteljski dvojac Erik Toledan i Olivijea Nakač, čiji je nagrađivani film “Nedodirljivi” (“The Intouchables”) iz 2011. osvojio publiku širom sveta, snimili su novi film  sa veoma zanimljivom životnom pričom – “Neobični” sa Vensanom Kaselom u glavnoj ulozi. “Neobični” su premijerno prikazani na završnoj večeri ovogodišnjeg Filmskog festivala u Kanu gde su pobrali velike simpatije javnosti. 

Priča govori o entuzijazmu Bruna i Malika, koji dvadeset godina žive u odvojenom svetu, uz autističnu decu i tinejdžere. Njihova udruženja obučavaju mlade ljude iz opasnih četvrti da se brinu o onima koji su okarakterisani kao “izuzetno kompleksni”. Oni imaju posebno partnerstvo za posebne ličnosti.
Erik Toledan i Olivije Nakač pozanti su po delima koji balansiraju između drame i komedije a ovog puta glavnu ulogu poverili su jednom od najpoznatijih  francuskih glumaca Vensanu Kaselu. Privučen idejom autora da se, kao i u filmu “Nedodirljivi” (2011.) bave stvarnim događajima, životnim temama i pričama o socijalno ugroženim grupama, sa zadovoljstvom je prihvatio ulogu u filmu. 

O filmu “Neobični” i ulozi Bruna, pročitajte u inervjuu sa Vensanom Kaselom.

Kakav je bio tvoj prvi kontakt sa Erikom Toledanom i Olivijeom Nakašom? 
Kada su mi prvo ponudili film, objasnili su mi koliko im je on važan…Ovaj projekat imaju već duže vreme, ali nisu se osećali spremnim da ga režiraju. Sećam se da ništa nisu imali ništa napisano kada smo se sastali prvi put. Samo sam ih zamolio da me ne teraju da čitam 12000 skica scenarija. Objasnio sam im da mi se ne žuri i da ću ih sačekati. 

Da li si želeo da radiš sa njima? 
Jesam i to sam im rekao. Bio sam veoma radoznao. Upoznat sam sa njihovim radom, video sam za šta su sposobni, ali nisam zaista znao kako to uspevaju. Ubrzo sam shvatio. Veruju u svoj scenario, ali stalno su u potrazi za novim stvarima. Za mene, režiranje glumca je način na koji reditelj, ili, u ovom slučaju, reditelji posmatraju glumca. Oni su u meni otkrili nešto čega ja nisam bio svestan, stvari za koje nisam znao da sam sposoban.

Da li se sećaš svoje prve posete udruženju “Tišina pravičnih”? 
Bio sam veoma uznemiren. Ali i potpuno preplavljen emocijama. Bio sam u suzama. Zapitao sam se: “Kako ću raditi sa ovom decom, ovim tinejdžerima i ovim odraslim osobama? Kako ću se isključiti iz ovih ponekad veoma ozbiljnih slučajeva autizma?” Posmatrajući Stefana i ostale shvatio sam da su oni posvetili svoje živote poboljšavanju života svojih stanara po cenu svojih života. Bez sentimentalnosti. Oni su oni koji delaju. Osobe sa autizmom pate od nemogućnosti da komuniciraju. Ali kada ih stimulišete možete da obogatite njihov čulni prtljag.  Drugim rečima, čovek koji je proveo dvadeset godina u svojoj zvaničnoj neprofitnoj organizaciji ne izgleda isto kao neko ko tek počinje. 

Kako si obrisao te suze koje si pomenuo? 
Morao sam da se suočim sa svojim sopstvenim problemima. Provodio sam vreme sa njima i prestao sam da budem plačljivko. Govorio sam sebi da ne smem da se bojim da iskoračim i budem ošamaren dva, ili tri puta.  Neki od njih su prilično snažni. Jednog dana, Erik i Olivije su me odveli da me intervjuiše Papotan, list koji izdaju autistični tinejdžeri i odrasli. I to iskustvo je delovalo kao pokretač. 

Zašto? 
Oni pozivaju ličnosti (fudbalere, muzičare, glumce, političare…) pod cirkuski šator da ih intervjuiše grupa novinara. Jedni  postanu opsednuti nekim detaljem da ih ne možete više pratiti. Drugi recituju pesmu zasnovanu na onomatopeji. Apstraktno, zabavno, poetično iskustvo sa nekim očiglednim biserima. Tu nema mesta pretvaranju. Tu ste goli. Morate samo da se prepustite. 

Imao si uzor – Stefana Benamua…
Bruno, moj lik je Stefan, ali nije Stefan. Naravno, odlazio sam da ga vidim u njegovom udruženju, ili smo se vozili s vremena na vreme. Posmatrao sam njegovu siluetu, fizički stav, čime je on odisao kao ljudsko biće. Možda je čudno, ali često o likovima koje igram razmišljam kao o teksturama. Stefan se drži na način koji mi mnogo govori. Govori nam ko je on. Samo je dva puta došao na seti a opet!… Morali smo da ga dovlačimo tamo. Njegov posao je veoma hitan. Altruizam? Ljudskost? Razlozi iz kojih radi to što radi su zapravo veoma jednostavni. 

Govoriš o njegovom telu, ali šta si tačno „pozajmio“ od njega? 
Njegovu bradicu, njegove oči-često izbegava da gleda u ljude da im ne bi bilo neprijatno- njegovu zabrinutost, takođe. Počeo sam sa samoćom koju sam video u čoveku bez žene i dece i kojeg ispunjava da pruža ljubav autističnim ljudima sa kojima radi. Ali pozajmili smo nešto od Stefana. Kao što je „šiduh“. 

Šiduh je podloga za neke prilično komične scene…
Od „Mržnje“ do filma „Irreversible“, uvek sam pokušavao da ubacim malo komedije u svoje najmračnije uloge. Ovde sam igrao lika koji je toliko predan poslu da sam se ponekad bojao da je najnezabaniji lik u filmu. Srećom, na tim sastancima, Bruno uvek zabrlja. Postajete par onda kada to želite. On ima puno posla. Poštujem „šiduh“, ali zaljubljivanje nije uvek lako. Druga osoba mora da ispuni 15 kriterijuma. U tom slučaju, ako uspe, onda zaista verujete u Boga…

Scena plesa je neverovatno poetična…
Neki od njih plešu. Neki sviraju klavir. Neki lupaju i ne razumete uvek sve, ali vau!..Koliko je to lepo! A onda ima nekih koji ne rade ništa. Jednog dana sam video jednog od njih kako leži u prostoriji sa svetlima kojima se stimulišu autistične osobe. Pre 15 godina nije mogao da govori, ali inteligencija koja izbija iz njegovih očiju – očiju Malog Princa- koje vas parališu. Šta se krije iza tih očiju? Kakav je njegov proces razmišljanja? 

Film postavlja osnovno pitanje: Da li treba preispitati norme? 
Da li možete dozvoliti sebi da mislite drugačije? Svako ko u današnjem društvu ima nešto da ponudi razmišlja drugačije. Stefan Benamu se trudi da pronađe rešenje u sistemu koji se oteo kontroli. On ne obraća pažnju na zakonodavca. I inspiriše zakonodavce koji će možda pomoći da se situacija poboljša. NEOBIČNI nije film o autizmu; to je film o posvećenosti i ljudima koji brinu o drugima. 

Kako si pristupio sceni u kojoj si u sukobu sa socijalnom službom? 
Morali smo da pronađemo ritam i najvažnije je bilo poštovanje: nismo želeli da pretvorimo tu sekvencu u „emotivnu sekvencu“. Bruno je ljut, ali zna šta želi. Da li u njegovom stavu ima malo lukavosti? U Brazilu postoji izraz za to: morate znati da plačete da biste dobili ono što vam treba. 

 

Izvor: 0bjektiv

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

Ostavi komentar

Ostavite komentar