Milutin Milošević: Publika želi dramu koja nije obremenjena umišljenošću (intervju)

Rijaliti programi ne nadmašuju vrednost kvalitetnih umetničkih dela, ali nam mogu pomoći u razumevanju današnjeg sveta

Milutin Milošević
printscreenYouTube

Postoje glumci koji grabe pažnju i postoje oni koji je dobijaju samom svojom pojavom. Kada se dve godine zaredom pojavio kao kultni Vlada Vasiljević u “Beogradskom fantomu” i Gavrilo Vuković, invalid, u filmu “Sveti Georgije ubiva aždahu” bilo je jasno da je reč o tipu umetnika koji već pogledom i neverbalnom komunikacijom može da dočara svoj lik. Da li je to zbog markantnog držanja, harizme ili prosto “uloga koje su legle”, tek Milutin Milošević je postao rado viđena pojava na domaćem filmskom nebu.

Poslednji film u kojem ga možemo videti, “Četiri ruže”, reditelja Vasilija Nikitovića, izaziva pažnju na svim festivalima gde se pojavi. On prati priču četiri devojke s periferije koje dolaze u grad da se provedu za vikend. Tu nailaze na plejadu urbanih likova, od kojih je jedan i Momčilo kog glumi Milošević. Izvrsno prikazavši površnost generacije kojoj njegov lik pripada, spremne na sve da bi se malo zabavila i izašla iz kolotečine svakidašnjeg, Milošević suptilno zadire u problematiku mladih ljudi kojima je sve na izvol’te, a oni prosto ne umeju da kažu ne. O liku i sebi van njega govori ekskluzivno za portal Objektiv.


Šta je bilo presudno da dođete iz Čačka i upišete studije glume?

– U Čačku, nažalost, nema previše fakulteta, a imao sam osećaj da gluma objedinjuje moja interesovanja i da bih od svega možda jedino to uspeo da završim. Tokom studija glume shvatio sam i da je to jedinstvena prilika i da se neprestano preispituju granice vlastite ličnosti.

U jednom intervjuu izjavili ste da je “Beograd, odnosno Srbija kao dobra riba na heroinu”, da li se nešto promenilo nabolje ili nam je potreban ozbiljan detoks?

–  Detoks svakako. Mada je sadašnji stepen agresivnosti u javnom životu pokazatelj da su sada aktuelniji neki drugi psihostimulansi.

Na sceni “Buhe” u predstavi “Vrteška” igrate ulogu Bludnice, kakav je osećaj biti žena dva sata?

 Uloga Bludnice predstavljala mi je veliko zadovoljstvo. Ulazak u drugačiji svet koji u potpunosti otkrivam svim čulima. To mi daje osećanje slobode da se može, na primer, tragati po prostorima rezervisanim za socijalno afirmisane, lepe i uspešne, ali i onim hedonističkim putevima kojima se kreću društveno prokažene.

Recite nam nešto o svom junaku Momčilu u filmu “Četiri ruže”?

– Momčilo je mladić koji kao i mnogi njegovi vršnjaci pokušava da preko noći dođe do velike dobiti. U tom pokušaju lako se sklizne s druge strane zakona i ulazi u sve veće i veće nevolje, ma kako delovalo da je hedonizam dovoljna nagrada za takve prestupe.

Kako je bilo sarađivati sa rediteljem filma Vasilijem Nikitovićem?

– Saradnja je bila zaista zanimljiva. Bilo je potrebno dosta strpljenja da se posle toliko vremena dođe do finalnog filma. Vasilijeva upornost i vera u ovaj film navele su i nas, glumce, da ga sledimo na tom putu.

Zanimljivo je da su “Četiri ruže” su snimane 10 godina, kako ste uspeli da ostvarite kontinuitet svog lika, budući da ste stariji i iskusniji čitavu deceniju?

– Bio je izuzetno zanimljiv susret sa vlastitom ličnošću od pre desetak godina, baš kao i potraga za tom emocijom koja je pratila sada već izmenjenu formulu noćnog života.

Koja vam je dosad bila najizazovnija uloga a da li postoji neka koju priželjkujete?

Možda je to Kirilov, u predstavi “Zli dusi”. To je ulazak u mentalni svet nihilizma i mračnih strasti u kojem racionalnost teško može da se sačuva, ma koliko čovek bio ubeđen u svoju mentalnu snagu. Voleo bih da igram nekog junaka čiji je identitet potpuno ispražnjen i oslobođen presije nametnutog socijalnog statusa, već da se on slobodno kreće kroz sve slojeve društva, po vertikali i horizontali, postajući tako zaista svestan zemlje u kojoj živi.

Vidite li sebe u Holivudu?

– Za takvu akciju potrebno je ispuniti mnoštvo preduslova koji podrazumevaju drastične promene u odnosu na dosadašnji život koji sam vodio. Što nikako ne znači da ne bih voleo da igram veće uloge u američkim filmovima od onih koje sam do sada igrao. Zapravo, najbolje je napraviti Holivud u privatnom okruženju, sa bliskim i dragim ljudima koji me inspirišu i koje ja inspirišem.

Rekli ste da je merilo uspeha publika, šta da radimo s publikom koja voli da gleda rijaliti programe, da li gajite iluzije da mogu da se preobrate i privole, recimo, teatru?

– Publika je svakako važan pokazatelj nečijeg uspeha. Ne mislim da je publika rijaliti programa izgubljena za konzumiranje umetničkih dela. Rijaliti programi nam šalju ozbiljno upozorenje – publika želi da gleda dramu koja nije obremenjena umišljenošću, odnosno one sadržaje u kojima se prepoznaju njena aktuelna osećajnost. A ona je kompleksna, prožeta novim odnosima uspeha i poraza u posttranzicinom dobu. Ne mislim da rijaliti programi nadmašuju vrednost kvalitetnih umetničkih dela, ali oni mogu da nam pomognu u razumevanju današnjeg sveta.

Kao otac dvojice dečaka, imate li neke svetonazore koje biste voleli da im usadite?

– Voleo bih da ih pustim da sami pronađu svoj put. Roditelji su tu da prepoznaju identitet svog deteta i da razvijaju one darove i veštine koje deca imaju. I da budu tu, u pozadini, da ih pridrže ako padnu.

Ivana Vujnović

Izvor: 0bjektiv

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

Ostavi komentar

Ostavite komentar