Intervju s crnogorskom režiserkom Marijom Perović: Nikad nije kasno za odluke (FOTO+VIDEO)

U filmskom ostvarenju "Grudi" rediteljka se bavi borbom tri prijateljice protiv kancera dojke

Marija Perović
Miloš Zvicer

Nakon premijere u decembru na Valjevskim filmskim susretima, film “Grudi” crnogorske rediteljke Marije Perović imaće beogradsku premijeru 5. februara u “Kombank dvorani” (bivšem Domu sindikata) u 20 sati, a potom će od narednog dana da se nađe na redovnom bioskopskom repertoaru širom Srbije.

Marija Perović, koju mediji nazivaju “prvom crnogorskom rediteljkom”, nedavno je izjavila da je “ovo film o ljubavi, prijateljstvu i veri u ljude koju smo svi negde izgubili”.

Priča, snimljena po scenariju Vladislave Vojinović i Marije Perović, prati generaciju prijatelja, nekadašnjih učenika iste gimnazije, koji se okupljaju u Nikšiću radi proslave 25. godišnjice mature. Glavne uloge poverene su: Dubravki Drakić, Nadi Šargin, Mariji Škaričić i Vojinu Ćetkoviću.

Ideju za film rediteljka je dobila kad je otišla na godišnjicu svoje mature, na kojoj je saznala da joj četiri školske drugarice boluju od raka dojke.

 

Foto: promo

Kako ste došli na ideju da snimite film koji se odnosi na kancer dojke?

Jedan od motiva, možda ključni u ovoj priči, jeste onaj o bolesti. Ta vrsta motiva upotrebljena je da pokaže da u životu nije nikada kasno za odluke. Ali pre svega, ovo je film o prijateljstvu, ljubavi i na kraju ostvarenim likovima.

Prepleten je s duhovitim, i zarad zapleta pomalo kriminalističkim, momentima. Sada je značajnije što se želja da priču prenesu odlični glumci ostvarila, a nadam se da će Nada Šargin, Vojin Ćetković, Marija Škaričić, Dubravka Drakić, Mira Banjac, Peđa Bjelac, Bane Popović i mladi – Jelena Đukić i Danilo Lončarević – odvesti publiku u bioskope.

U postprazničnim danima priča o susretu na proslavi mature, u malom gradu, i promenama u životu može da nam da nadu kako je ponešto moguće na dobar i topao način.

 

Foto: promo

 

Filmu je prethodila serija koja je dobila nagrade na svetskom nivou?

Na prvi pogled, reč je o neobičnoj odluci, koja korespondira sa sada sve više prisutnim trendom u regionalnim kinematografijama da dobre serije prate i filmovi, ili obratno. Dakle, svi koji su voleli seriju, neka odvoje sat i po svog vremena da pođu u bioskope krajem januara i početkom februara i pogledaju “Grudi”.

A po rezultatima u bioskopima, stičem utisak da se priče o porodici i međuljudskim odnosima, bez previše psovanja i pucanja, o nekim plemenitim i lepim, pomalo tužnim situacijama polako vraćaju i da su one potrebene publici. Jer to sve jesu situacije u kojima je bio svako od nas. A ako se ispostavi da je nešto moguće na velikom platnu, onda su nam često i naši životi lakši da ih savladamo, makar onoliko koliko traje film ili utisci nakon njega.

 

Foto: promo

 

Najavljen je vaš nov dugometražni film “Ja, Katarina” po romanu Olje Knežević, koju temu ste u njemu obrađivali?

Ne snimam ga još, to je projekat koji je tek u pripremi.

Onog trenutka kada bude blizak realizaciji, otrkivaćemo detalje, a za sada… akcenat je na odnosu između kćerke i majke, ispričan iz žanrovskog ugla, netipičnog za tu vrstu priče.

 

Foto: promo

 

Kako umetnik u ovim vremenima da obezbedi sebi trajanje?

Trajanje je uvek s preprekama… A ovo je skoro pa filozofsko pitanje. Odgovoriću jednostavno – tako što ga njegov posao zanima, tako što neće odustajati.

Neko iz globalnog šou-biznisa jednom je izjavio da je mera uspjeha , prevešću u kontinuitet u ovom poslu, sadražana u tome koliko puta ste u stanju da prevaziđete ono “ne može”.

U mom slučaju, najbolja provera opravdanosti jeste da dođete u bisokop i pogledate treći igrani film na kojem sam radila – “Grudi”.

 

 

Ivana Vujnović

 

 

 

Izvor: Objektiv

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

Ostavi komentar

Ostavite komentar