Visoka sam 172 centimetra i imam 179 kilograma. Niko ne treba da mi kaže da treba da smršam, jer sam i sama to toliko puta pokušala. Da, to je moj problem s kojim se borim skoro celog svog života, ali problem je mnogo gori zbog toga što me vređaju čak i nepoznati ljudi.
Zamislite ovu situaciju: Vlasnik ste kompanije koja se oglašava na društvenim mrežama. Na službenim stranicama kompanije, gde ste podelili neki stručni tekst iz medija u kojem je sagovornik ili autor jedan od vaših zaposlenih, posetioci ostavljaju neprimerene komentare koji nemaju nikakve veze s tekstom, a tiču se nekih fizičkih obeležja vašeg radnika, i pozivaju prijatelje da urade isto to.
Šta u tom slučaju treba da uradite?
Da li treba da zaposlite nekoga ko će te komentare da briše? Da li komentar da sakrijete ili obrišete? Jeste li time povredili nečiju slobodu govora? Odgovor na to pitanje je komplikovan. Ko je odgovoran za taj komentar, onaj ko ga je napisao, društvena platforma ili vlasnik stranice koji ga nije uklonio? Puno pitanja, malo jasnih odgovora.
Upravo to se pre neki dan dogodilo meni.
Institucija u kojoj radim na Fejsbuku je objavila tekst iz novina o mom radu, a svi komentari ticali su se moje težine. Kada u tekstu koji napišem nema moje slike, komentari magično nestanu. E sad, zamislite šta debeli ljudi svakodnevno proživljavaju, koliko poruka sa uvredama sam dobila tokom svih ovih godina, putem Fejsbuka, službenog mejla, čak i ručno pisane…
Osobe koja vređaju na internetu, pogotvo ako je to anonimno, žele to da urade, jer se nakon toga osećaju dobro i ne snose nikakve posledice. Nebitno je zapravo zašto to rade, ali čisto ekonomski gledano, njima je to isplativo jer su negde ispoljili svoju frustraciju, a nisu imali nikakave posledice po sebe, pogotovo ako su to uradili anonimno. Svakako da nije problem jedan komentar, problem je kad njihove akcije koje su motivisane samointeresom dovedu do toga da smanje kvalitet zajedničkog dobra za sve koji ga koriste, odnosno za sve one koji koriste internet.
Napad panike
Svojoj okolini odajete utisak da je sve u redu, da se uspešno nosite sa uvredama. Možda je to u početku istina – nastavljate normalno svoj život, ispunjavate obaveze, a vašoj okolini se čini da je sve u najboljem redu. A sve te uvrede, taložene godinama jedna na drugu, polako kljucaju vašu podsvest. Onda se jednog dana probudite i imate napad panike, što počinje da utiče na vaš svakodnevni život.
To dodatno ispliva u trenucima kada imate drugih privatnih problema, lične ili financijske prirode… i onda vam se čini da je samoubistvo sasvim realna opcija. Bez preterane patetike, osećate psihički bol, koji ne prestaje i želite da jednostavno nestane. Mene su, u tom periodu, spasile lepe reči koje su mi uputili plivači na bazenu gde sam često plivala.
Zamislite, nekome možete spasiti život s dve-tri lepe reči i osmehom. Kada sam rekla da me komentari drugih ljudi ne pogađaju, mislila sam da više ne plačem zbog njih i ne opterećujem se njima u smislu aktivnog razmišljanja. Ali onda se pojavi tona internet licitatora koji pokušavaju da izvuku iz vas to da vam je ipak stalo do komentara, da vas ipak pogađaju, jer da nije tako, samo biste ćutali i odmahnuli rukom.
Bojala sam se da se zbog zlostavljanja i sama ne pretvorim u zlostavljača
Ono što me je najviše uplašilo jeste da sam i sama pre skoro četiri godine na jednom statusu ostavila jedan neprimeren komentar. To sam uradila upravo u periodu kada sam dobijala takve uvrede, i kada sam imala dosta ozbiljnih problema sa strane koji nisu vezani za broj mojih kilograma i kada sam pomišljala na samoubistvo.
U tom komentaru pretvorila sam se u one koji su meni pisali gadosti, zlostavljani je postao zlostavljač. I tada sam znala da je vreme da posetim psihijatra i da potražim stručnu pomoć.
Da, pogađaju me komentari. U mom mozgu postoji emocionalni kutak svih tih uvreda koje su se taložile godinama. Pokušavam da se zaštitim tako što izbegavam mesta gde mogu naići na takve komentare, ali nekad su me uvrede pratile svuda- stizale bi mi na službeni mejl ili čak običnom poštom. Dugo sam ćutala jer jednostavno nisam znala šta da radim, neke sam pročitala, neke samo obrisala.Na kraju su mi trebali lekovi jer je učinjena trajna šteta.
Umesto zaključka, dopustite mi da ponudim dva pravila po kojima pokušavam da živim: prvo pravilo je da nikada ne napišem ono što ne bih mogla nekome izgovoriti u lice. Drugo pravilo se tiče toga da se pre svake komunikacije s nekim uživo iskreno nasmejem, pitam ih kako su ako se poznajemo i saslušam ih ako postoji neki problem. To ništa ne košta, a vredi mnogo.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Čuli smo za mnoge, ali ova nam je baš privukla pažnju! Isprobajte ANTISTRES DIJETU
Stavite emocije NA PAPIR: Ekspresivno pisanje će vam pružiti MIR i SPOKOJ
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (0)
Ostavi komentar