Tucindan je narodni praznik koji pada 5. januara, dva dana pred Božić, odnosno dan pred Badnji dan.
Na taj dan, prema tradiciji, srpski pravoslavni vernici kolju pečenicu za Božić.
Nekada se pečenica “tukla” ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan. Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.
Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu “ne valja” tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva.
Od Tucindana počinje i spremanje kuće za Božić. Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će na Badnje veče prosuti po slami rasutoj u kući, a koje će deca pokupiti pijučući. Na taj dan, prema verovanju, ništa se ne sme davati, niti iznositi iz kuće, ali je zato tada neophodno vratiti sve dugove, da domaćin ne bi bio dužan do sledećeg Božića.
Posle Tucindana stiže Badnji dan, kada se Badnjak obredno polaže na vatru domaćeg ognjišta. Drvo za badnjak, najčešće mlad i prav cer, seče se ritualno rano ujutru na Badnji dan.
Foto: Wikimedia
Vatra badnjaka održava se i na Božić. Prvi posetilac na Božić zove se polažajnik, uglavnom je to mlada muška osoba. On pozdravlja ukućane: „Hristos se rodi i srećan vam Božić”, na što oni odgovaraju: „Vaistinu se rodi”. Ponegde unosi posebno za njega pripremljeni badnjak, koji ga čeka pred kućom. Zatim prilazi ognjištu, uzima žarač ili granu, pa udara po raspaljenom badnjaku, govoreći: “Koliko varnica, toliko sreće. Koliko varnica, toliko novaca. Koliko varnica, toliko ovaca. Koliko varnica, toliko prasadi i jaganjaca, a najviše zdravlja i veselja”.
Naravno, reči mogu da budu i drugačije, ali smisao je uvek isti – da se prizovu sreća i napredak.
Izvor: Objektiv
Komentari (0)
Ostavi komentar